Naša priča sa Markom Jovičićem

Kad si napisao svoju prvu pesmu?

Moji prvi koraci u svetu poezije vezuju se za 2009. godinu na planini Beljanici, u Istočnoj Srbiji, kada smo kao Odred izviđača boravili u letnjem taboru u avgustu mesecu. Osvajali smo vrh te planine i moji drugari su hteli da ponesu neko kamen, neko drvo… da bi im to ostalo kao uspomena, a ja sam došao na ideju da napišem pesmu. Tada sam, na toj planini, napisao svoju prvu pesmu o osvajanju vrha Beljanice, tako da se to može reći da je to moj neki početak.

Kada se kod tebe javila ideja da bi mogao da nastaviš da pišeš i kad si video da bi mogao da izdaš svoju prvu knjigu?

U početku sve je to bilo onako dečje, pomalo neozbiljno. Bilo mi je potrebno dosta vremena da uđem u sve to. Vremenom sam postajao sve bolji i bolji, a možda neki ozbiljniji početak vezujem za 2014.  godinu kada me je pozvao Nedeljko Popadić, glavni i odgovorni urednik našeg najpopularnijeg časopisa za decu „Vitez”, i kada mi je ponudio saradnju. Redakcijska kuća „Vitez” okuplja mlade snage, mlade pesnike širom Srbije tako da sam i ja imao tu čast, ili sreću, da budem pozvan na beogradski festival „Vitezovo proleće” u Sava centru, što je ujedno bio i moj prvi ozbiljniji veliki nastup pred publikom, pred gotovo pet hiljada ljudi. Godinu i po posle toga počeli smo da realizujemo, da radimo na mojoj prvoj zbirci pesama Balade ljubavi koja je izašla prošle godine u maju mesecu.

Kako se mlad čovek oseća kada objavi svoju prvu knjigu?

Izvanredno, mislim da ne postoje reči koje mogu da opišu takav osećaj. Bio sam presrećan. Gotovo četiri godine sam maštao o tom danu i čekao dan kada će izaći moja prva zbirka pesama.

Koliko si do sada pesama napisao?

Do sada sam napisao oko 80 pesama, s tim da se u zbirci Balade ljubavi nalazi svega 45, pisanih od kraja 2013. pa do proleća 2016. godine.

Kao mlad uspeo si da dobiješ jednu od pre-stižnih nagrada kad je reč o mladim auto-rima. Možeš li reći o čemu je reč i kako je to uticalo na tebe?

Moram priznati da sam bio prilično iznenađen. Knjiga je izašla svega jedan dan pred moju promociju i kada sam se sa ocem vraćao iz Beograda listao sam knjigu i došao sam do moje biografije gde je pisalo da sam ja dobitnik Zlatne povelje beogradskog festivala za decu iako mi ona još nije bila uručena. U prvi mah sam pomislio da je to neka greška, ali opet sam i u to posumnjao jer znam da su knjigu izdali ozbiljni ljudi koji ne greše. Ustvari, to je bilo jedno veliko iznenađenje za moju promociju ovde u Temerinu. I ovo je prva nagrada u mom dosadašnjem radu

Kako porodica i ljudi iz tvog bližeg okruženja reaguju na to što radiš i da li imaš razumevanje s njihove strane?

Naravno da ima podrške. U početku se nisam puno eksponirao, naročito u Temerinu, sve do promocije moje prve knjige u bioskopskoj sali Kulturnog centra koja je bila puna do poslednjeg mesta. I zaista su ljudi bili prilično iznenađeni pogotovo kad su videli da mi je uručena zlatna povelja Vitezovog festivala. Za mene je to bilo dosta emotivno i prilično neobično. Do tada sam imao priliku da gostujem širom Srbije, čak i u prostorima gde je bilo pet hiljada ljudi, ali ovde u Temerinu je bilo nešto posebno jer je to nešto moje, jer ja sam iz ovog mesta i bili su prisutni svi ljudi koje poznajem. Reakcije su bile fenomenalne.

Odakle crpiš inspiraciju za pesme?

To je najčešće pitanje koje mi ljudi postave i kako osetim i napišem pesmu i to je valjda jedino pitanje na koje ja nemam konkretan odgovor. Dovoljno je da me nešto pogodi, da čujem neku priču ili da nešto vidim i nešto se rodi u meni neka velika emocija. Ti stihovi onda krenu da izlaze iz mene. Većina pesama koje sam napisao su emotivne, ljubavne. Mene sada, kao mladog čoveka ljubav najviše interesuje, ali pisao sam i rodoljubive pesme, pesme posvećene majci, o detinjstvu…

Kako pišeš pesme?

Nekoliko puta sam rekao da su sve moje pesme pisane na osnovu nekog iskustva, da li mog ili iskustva drugih ljudi. Gotovo svaka pesma je istinita i proživljena, tako da uvek imam nekih pitanja kome je posvećena, ali se trudim da takva pitanja vešto izbegnem, što je i logično za mladog pesnika. Imam običaj kad završim pesmu da je ne smatram završenom. Stalno nešto na njoj ispravljam, dodajem i dok to radim naučim svaku pesmu, a i nemam neki veliki broj pesama tako da sve znam napamet. Znam i pesme mojih kolega i prijatelja pesnika, poeziju obožavam i jako volim da je čitam. Znam mnogo pesama i dobro sam upućen u svet poezije. To su pesnici iz različitih vremenskih epoha, najviše sam čitao Aleksu Šantića. On mi je i najdraži pesnik, ali čitao sam i Dobricu Erića, Duška Trifunovića, Disa, Jovana Dučića, od savremenih pesnika Nedeljka Popadića, Blagoja Babovića pa i Matiju Bećkovića.

Imaš li neke uzore?

Ne, nemam. Uzor sam sam sebi i gledam da izgradim neki svoj stil pisanja i da tako nastavim i dalje.

Da li se u Srbiji može živeti od poezije?

Imao sam tu sreću da sam prošao mnogo gradova u Srbiji i na prostorima bivše Jugoslavije. Imao sam priliku da stanem rame uz rame sa našim najvećim pesnicima koji su gotovo čitav svoj život posvetili stvaralaštvu za decu. Za mene je to bila velika čast i dobra prilika da se još više afirmišem kao mlad pesnik i da nešto naučim od svojih starijih kolega. Što se tiče prodaje knjiga i pesničkog života u Srbiji to je teško.

Da li ti prija pozornica i publika?

Živim za to da izlazim pred publiku i pozornicu i izgovaram svoje pesme. Moram priznati da sam se u početku malo plašio i bio malo nesiguran. Moj prvi nastup u Sava centru pred pet hiljada ljudi je bilo „vatreno krštenje“. Posle toga za mene strah više ne postoji, tako da je sad izlazak na binu sasvim normalna stvar, a publika me uvek ohrabri aplauzom.

Ko je najveći kritičar tvojih pesama?

Teško pitanje. Možda ja, nekako sam najviše skeptičan prema svojim pesmama i stalno ih dorađujem i prepravljam i za mene pesma nikada nije gotova, dajem joj neko bolje značenje. Mišljenja mojih prijatelja, pesnika, sa kojima putujem i sa kojima nastupam su mi važna. Naravno, bitna su i mišljenja kritičara a najdraže mi je mišljenje našeg književnog kritičara Ljubomira Ćurinića iz Loznice. On je kritiku onako, kako bi mi to rekli, na tenane napisao i nalazi se u mojoj prvoj knjizi, a meni je drago upravo zato što je on prvi kritičar koji je nešto napisao o meni.

Koji su planovi za budućnost i da li već radiš na novoj knjizi?

Radim na pripremi druge zbirke pesama, mada ne žurim, retko pišem. Nekad se desi da prođe period od tri meseca i da ne napišem ni jednu pesmu, tako da će sigurno biti potrebno dosta vremena dok izađe druga zbirka. Ali, već o tome razmišljam i za to se pripremam.

Projekat „Naša priča“ sufinansiran je iz budžeta Opštine Temerin. Napomena: stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.