Naša priča sa Mladenom Bastajom

Kako ste se odlučili da pišete za decu?

Čovek se odluči tako što oseti da nešto postoji u njemu i treba da se iskaže. Kod mene je slučaj bio da se to desilo u petom razredu osnovne škole, na času srpskog jezika kada smo imali slobodan sastav. Tada sam napisao prvu pesmu i tada je sve počelo.

Koliko ste od tada napisali pesama?

U tom periodu sam pisao pesme, ali ih nisam čuvao. Nisam mogao ni pretpostaviti da ću jednoga dana objaviti neku zbirku, tako da ne znam tačan broj. Do sada sam objavio preko dvesta. Naravno, to nije konačan broj, kao što sam već rekao.

Koliko ste knjiga do sada objavili?

Moje pesme su prvo počele da izlaze u Tik-taku. To je časopis Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca, sa Redakcijom u Beogradu, namenjen đacima osnovnih škola. Sledeći list u kome su izlazile moje pesme je Mali Neven iz Novog Sada i bio sam takođe stalni saradnik tada jedinog književnog časopisa Zmaj, a sarađivao sam i sa časopisom Dečja radost iz Sombora. Do sada sam objavio četiri knjige i u pripremi je peta koja bi trebala da se objavi ove godine do leta. Prvu knjigu su trebale da mi objave Dečje novine Gornji Milanovac, ali su oni tada propali pa je objavila jedna privatna izdavačka kuća. Drugu knjigu Vrabac bez repa objavio sam u Novom Sadu, treću Brankovo kolo i četvrtu poslednju – Prometej iz Novog Sada.

Imao sam prilike da gostujem i na radijima. Godinama sam bio prisutan na Brankovom kolu gde sam izgovarao svoje stihove, drugim rečima kad god bi me neko pozvao ja sam se vrlo rado odazivao ili priključivao. Uglavnom, mojom saradnjom svi su bili vrlo zadovoljni, a naročito mislim da su bila zadovoljna deca. Brankovo kolo objavilo je moju knjigu koja naosi naziv U bašti dečjih snova. Nakon objavljivanja te knjige postao sam redovan učesnik Brankovog kola i bilo mi je uvek drago jer sam se tada sretao sa svojim kolegama pesnicima, književnicima i drugim dragim prijateljima

Ko vam je pomagao pri izdavanju knjiga?

To sam radio tako što bih poslao rukopis izdavaču, oni bi ga pročitali, pregledali i odlučili o tome da li će biti  objavljena ili ne i do sada nikada nisam imao problema da pronađem izdavača odnosno da mi se neka knjiga objavi.

Kakva su deca publika?

Deca su veoma zahvalna publika. Imao sam priliku često da se susrećem sa decom u vrtićima, školama i bibliotekama. Kad god sam imao priliku da im govorim svoje stihove, oni bi tražili još više. Pratili su to sa velikom pažnjom. Njima nikada nije dosadno i to su razlozi da kažem da su oni veoma zahvalna publika.

Da li se još uvek odazivate na pozive škola, vrtića da pred decom recitujete stihove vaših pesama?

Uvek, kad god me neko pozove, odem i to mi predstavlja veliko zadovoljstvo. Volim da budem sa decom.

Da li su vaše pesme nekome posvećene?

Posvećene su uglavnom mojim unucima, dok novu knjigu na kojoj sada radim nameravam da posvetim kćerki i sinu.

Gde ste najviše uživali kada ste izgovarali vaše stihove deci

Najviše uživam kad se s decom družim u školama. Imao sam priliku da obiđem puno škola po Vojvodini.

Da li znate svoje pesme napamet?

Skoro sve svoje pesme znam na pamet, al’ sada godine čine svoje pa ponekad moram malo da pogledam u tekst.

Postoji li neka pesma koja vam je posebno draga, koja se po nečemu izdvaja?

Volim sve svoje pesme koje sam napisao. Naravno, ne može svaka pesma da se napiše idealno, a i takve pesme pesnik voli i često razmišljate, eh kad bih sad mogao ja bih je malo izmenio. Ali, kad se ona već našla u knjizi za to bude kasno.

Da li pesme pišete u dahu ili ih polako brusite dok ne dođete do konačnog oblika?

Ima pesama koje se napišu odjednom, u dahu, ali ima i pesama koje sam započeo i onda ostavljao da odleže, pa polako nastavljao. Neke sam brže, neke sporije dovršavao. Moram priznati da mi je za neke trebalo i poprilično vremena. Mogu iskoristiti priliku sad da odrecitujem jednu svoju pesmu nastalu u dahu. Za nju sam dobio inspiraciju tako što se ispred kuće nalazilo jedno stablo dunje. Jednom prilikom, kad sam izlazio, na tom drvetu više nije bilo lišća, samo je visila jedna dunja, onako potpuno sama. Čim sam to ugledao u trenutku, vratio sam se u kuću uzeo papir i olovku i napisao ovu pesmicu:

U bašti dunju zrelu

vetar njiše

umile su je jutros

jesenje kiše.

Ko je pojede celu

na jesen će da miriše.

Kako vaše okruženje reaguje na to što radite?

Moje okruženje jako lepo reaguje na to što radim. Rodbina, komšije, svi su sa simpatijama prihvatili to što radim i to posmatraju sa određenom dozom simpatije.

Ko je najveći kritičar vaših pesama?

Praktično nemam nekog kritičara, ako se posmatra profesionalno bavljenje kri-tikom jer u ovoj našoj sredini nema ljudi koji se bave tim poslom i sa kojima bi čovek mogao da razgovara na temu pesama. Jedine kritike koje do mene dolaze su iz recenzija koje su do sada o mojim pesmama bile pozitivne.

Da li ste nagrađivani za svoj rad?

Nagrade sam dobijao, a izdvojio bih jednu sa međunarodnog književnog konkursa  u Kikindi. Dobio sam nagradu Srpske pravo-slavne crkve. Svaka nagrada pozitivno utiče na onoga ko je dobije. Nisam se prijavljivao na neke veće konkurse, nisam ni imao želje da dobijam neke velike nagrade. Jednostavno sam samo pisao, a najveće mi je priznanje kada se to dopada onima kojima je to namenjeno – deci. Prilikom mojih susreta sa decom od njih sam dobijao poruke u kojima su oni pisali da im se pesme dopadaju i potpisali se na njima. To su mi neka draga priznanja koja i danas čuvam.

Da li ste  član Udruženja književnika?

Član sam udruženja književnika. Članstvo u udruženju vam je kao neka vrsta priznanja za rad koji ste uradili pošto pri-likom podnošenja zahteva prilažete i knjige koje ste do tada objavili. Nakon uvida u to šta ste radili, komisija donosi odluku. Ja sam imao tu sreću da su bili zadovoljni mojim dotada-šnjim radom i tako sam postao član Udruženja književnika Srbije.

Kakvi su vam planovi za budućnost s obzirom da ste napunili 80 godina, da li još uvek pišete?

Ne pišem više intenzivno kao nekada. Polako pripremam petu knjigu, pa videćemo…