Sa Stojanom Tintorom o poeziji i politici – Naša priča

Kada ste napisali svoju prvu pesmu?

                Moram priznati da je to bilo davno, pre četrdesetak godina. Prvu pesmu sam napisao u maju 1975. godine. Tu pesmu sam objavio u studentskom listu „Mašinac“, kao student druge godine Elektro-tehničkog fakulteta. Sećam je se i danas, zvala se „Pored reke“… a počinje otprilike oako: „Rođen sam pored reke, pred nekim srušenim plotom i kao što reka vrluda, vrludah i ja životom….“ Od te 1975. kad god sam imao potrebu da iskažem nešto, a uvek mi je to bilo najlakše kroz stihove, ja sam pisao pesme. Pesme sam pisao ili u dahu ili više dana, onda to prepišem u blok i znam da sam 1981. godine imao tri-četiri bloka pesama od par stotina strana. Pesme su koristila moja deca, moji sinovi, da bi se tim pesmama udvarali devojčicama, dok nisam izdao knjige, sad to više ne rade. Do 2012. godine sve te moje pesme sam gomilao, a onda, sticajem okolnosti, sedeo sam pored našeg poznatog pesnika Pere Zupca u Skupštini Vojvodine i pričali smo na razne teme. Između ostalog, pričali smo i o poeziji. Smogao sam snage da ga pitam da li bi imao vremena da pročita ono što sam napisao mnogo godina unazad pa da oceni da li to vredi. Ako vredi nastavio bih sa pisanjem. Zubac je pristao,  pročitao i zaključio da treba da pišem. E, tako sam se odlučio da objavim prvu knjigu zbirke pesama. Naravno, Pero Zubac je recenzent svih mojih pesama.

Gde nalazite inspiraciju za svoje pesme i da li su one autobiografske?

                Čovek pišući bilo šta ne može da pobegne od sebe, tako da u svaku pesmu „ugradim“, volim da kažem, deo svoje duše. To je ugradnja duše kroz nešto što sam doživeo, što upravo doživljavam ili kroz nešto što će se desiti meni ili nekom ko mi je drag.

Ko je najveći kritičar Vaših pesama?

                Ono u šta sam siguran je da svaku moju pesmu pročita Pero Zubac i zamolio sam ga da zaista kaže ako nešto fali… a može da fali ako nema dovoljno slika. Pesma mora da stvori viziju o čemu govori. Ako kod čitaoca ne stvori viziju to znači da pesma nije ispunila cilj. Ako pesma nema poruku nije ispunila cilj, ako nema ono što svaka pesma ima – početak, sadržaj i kraj onda to nije pesma. Meni je sasvim dovoljna kritika kad pesmu pročita Pero Zubac.

Do sada ste izdali šest knjiga. Kakvi su Vam planovi za budućnost?

                Pitanje je dosta teško i pokušaću da odgovoriš što preciznije. Šest knjiga je odštampano, a ukupno sam do sada napisao 28. Fi-nansijska sredstva za štampanje čekaju još 22 knjige. Plan onoga što ja želim u životu da uradim na ovom polju je sledeći: u mom  prezimenu i imenu ima 12 slova, zamislio sam da ceo moj književni opus ima 12 ciklusa i da svaki ciklus ima početno slovo iz mog prezimena i imena. Ove knjige, koje su dosad objavljene, idu tako T, I, N, T… tako da prvih 30 knjiga u tih 6 ciklusa po pet knjiga činiće moje prezime Tintor. Kad je reč o broju napisanih pesama to je oko dve hiljade. Moram da podsetim da to obuhvata period od 1975. pa do danas. Kada sam prošle godine izdavaču prijavio da želim da štampam deset knjiga moj recenzent Pero Zubac je rekao „E sad bih mogao ja da pišem knjigu o tebi“ jer to u pesničkim krugovima dođe kao nekakav fenomen, bez obzira što je to u rasponu od 40 godina, naročito ako uzmete u obzir da knjige imaju od 150 do 300 strana. Dakle, do sada sam napisao 28 knjiga pesama, a planiram, ako Bog da zdravlja, da ih napišem 60. Užasno ambiciozno, ali tako sam sve radio u životu. Ako nemate velike ambicije, nećete ništa ni uraditi, a cilj mora biti megalomanski, ogroman tako da i ako ispunite deo tog cilja vi ste uradili mnogo.

Da li je Srbija zemlja u kojoj pesnik može da živi od pisanja pesama?

                Ne, u Srbiji se od pisanja pesama ne može živeti, pisanjem pesama možete da se bavite samo usput, kao ljubav prema poeziji, književnosti. Uvek sam impresioniran mojim saznanjima o Rusima i mislim da nigde na svetu ne postoji narod koji više čita, nego što su to Rusi. Tamo sam doživeo da ljudi u tramvaju, autobusu… bilo gde da čekaju imaju knjigu u ruci i čitaju. Ne gube vreme nego čitaju. Drugi podatak koji je frapantan je to da je Pero Zubac knjigu Mostarske kiše prodao u Rusiji u 29 miliona primeraka. Sad možete zamisliti šta to znači u razmerama jedne Srbije. Nije stvar u veličini država, stvar je u navici naroda da čita. Knjiga je trajno dobro, ima trajnu vrednost i ne može nikad da izgubi na vrednosti, zato i pišem. Pošto mi je cilj da moje pesme vidi što veći broj ljudi često ih objavljujem na društvenim mrežama, a i tako mogu da ostvarim interakciju sa čitaocima, da im se zahvalim za komentar.

Koje pesme mislite da su Vam najbolje?

                U jednoj od mojih knjiga napisao sam poemu Ljudmila koja je na petnaestak strana. Tako sam odlučio da moja 25. knjiga bude štampana i na srpskom i na ruskom jeziku. Ovo je nešto posebno zato što je mišljenje o toj poemi napisao Pero Zubac u mojoj sedmoj knjizi, a to mišljenje mi mnogo znači. Reći ću samo da je u recenziji rekao da čovek samo jednom u životu može da napiše tako nešto, a onda je rekao da sam ja to uspeo da uradim u poemi Ljudmila. Po mom mišljenju, najbolje pesme koje pišem su socijalne, mada ih čitaoci ne vole. Te pesme podsećaju na našu stvarnost, na našu zbilju, na sve ono što se dešava oko nas i onda je to teško za pročitati i vratiti se iz snova, iz poezije u realnost. Morao sam da ih pišem jer mislim da svaka socijalna pesma u svim epohama čovečanstva predstavlja nešto što pokreće narod što ga pomera iz učmalosti, iz nečega čime ga uglavnom vlast truje. Dok  se ne pomerimo iz ovoga u čemu smo, nema nam spasa.

Ne mogu da ne spomenem Vašu političku karijeru. Bili ste republički i pokrajinski poslanik, a bavili ste se politikom i na lokalu, bili ste i predsenik opštine Temerin. Gde ste se najprijatnije osećali?

                Sa aspekta bavljenja politikom najprijatnije sam se osećao na mestu predsednika opštine. Ako bih gledao sa stanovišta truda i rada koji se ulažu sa ta tri mesta onda je lagodno biti republički ili pokrajinski poslanik, ali je izuzetno stresno u smislu da ste u 90 posto slučajeva glasali protiv svoje volje samo zato što je stranka tako odlučila. Ima mnogo situacija kada Vlada, sačinjena od političkih protivnika, donosi dobre zakone, stavove, zaključke, programe, a vi glasate protiv zato što pripadate grupaciji koja a priori glasa protiv. Mesto predsednika opštine, odnosno bavljenje lokalnom politikom,  ima mnogo manje politike i tu je samo da li ćeš raditi ili nećeš. Ako ne radiš nema rezultata. Ukoliko želiš da radiš mesto predsednika opštine je zaista najteže.

Vi ste jedan od retkih koji je imao čast da bude direktno izabran od strane građana za predsednika opštine. Šta mislite o takvom načinu izbora?

                Jedini put da se neposredno birao predsednik opštine je bio 2004. godine.  U tom sistemu predsednik opštine je jedino odgovarao građanima jer su ga oni i birali, a po važećim propisima jedino su oni mogli i da ga smene. Tadašnji predsednici nisu toliko ispunjavali zahteve stranaka i koalicionih partnera već su se trudili da zadovolje potrebe građana opštine u kojoj su birani. Uspevao sam u tom periodu da pređem sve prepreke koje sam imao od strane stranke i koalicionih partnera zato što je većina jedino želela da zadrži apanažu koju je imala i bilo je lako balansirati između toga šta je njihov lični interes, a šta interes da se ne raspišu novi izbori. Tadašnji zakon je predviđao da ako se raspusti Skupština predsednik i dalje ostaje, dok se opštinski odbornici ponovo biraju. Danas, posle svih ovih godina bavljenja politikom mislim da je to jedini mogući izlaz za svaku lokalnu samoupravu da se ponovo uvede sistem neposrednog izbora predsednika opštine. Kod takvih izbora izlazi mnogo više birača jer građane zanima šta će uraditi ta osoba koju biraju, a drugo taj čovek u toj sredini mora da ima ugled  da bi bio biran jer prosto je nemoguće prevariti sve birače. I treće, to je jedino rešenje da čovek koji raspolaže budžetom, upravlja opštinom i donosi odluke koje su u interesu građana opštine kojom upravlja. Dok se to ponovo ne uvede mi ćemo na političkoj sceni imati puko sabiranje i oduzimanje samo da bi se napravila vlast radi vlasti, a ne vlast radi nečega šta treba uraditi u toj zajednici. To se neće lako promeniti jer od  90. godina pa na ovamo ljudi koji vode stranke su i ljudi koji upravljaju državom i koji su je doveli ovde gde jeste i koji će je urušavati i dalje. I sve dok se ne promenu ljudi i sve dok ljudi koji će voditi državu i opštine ne budu izabrani neposredno,  direktno od građana,  neće nam krenuti na bolje jer smo se pretvorili u državu stranaka.

Da li imate neki hobi?

                Kako sam prestao da se bavim politikom 2014. godine posvetio sam se pisanju, a usput sam morao da imam nekakav hobi, sad mogu slobodno reći i posao – pčelarstvo, u čemu zaista uživam. Formirao sam pčelinjak u Sremskim Karlovcima i tu najviše i boravim, a i pišem. Taj posao me okupira i najviše vremena posvećujem pčelama, jer znam da ću od njih dobiti nešto za uzvrat. To je sigurno, a izgleda da se i rodila neka ljubav prema pčelama i obrnuto. Pčele su dobri drugari samo ako znaš da im priđeš. Moram priznati da su me bockale na početku dok se nismo razumeli.